Kreativnost...

Ima li lepse sile od one, stvaralacke. Od malih nogu sam ucen da budem kreativan. Ne, naravno da me nisu namerno ucili toj kreativnosti. Ponekad su me cak silom oblikovali u vagon koji moze da putuje strogo po sinama, i tamak kada bi oni pomislili da je njihovih ruku delo lepo obradjeno, ja bih se rastopio i razlio gde god sam zeleo. Nisu odustajali. Nisam ni ja. I tako se moje detinjstvo, veoma lako moze opisati samo tim jednim jedinim pravilom. Oni su gradili jedno obicno dete, a ja sam rusio, svaki put drugacije, i svaki put stvaralacki. Zeleo sam da dosegnem do zvezda, da plivam u beskraju i spoznam smisao svog postanja, ali svaki put neuspesno. Problem je bio, izmedju ostalog, sto sam bio isuvise kreativan. Taman kad bi mi se ukazao cilj tamo negde u daljini, sav smisao tog cilja naprosto bi nestao. Samo dostizanje ili prelazenje bilokakvih razdaljina cinilo mi se pukim gubljenjem vremena, jer svaki cilj koji sam mogao da vidim bio je konacan. Sama masina u kojoj se nalazim bila je isuvise ogranicena da bi moj bezgranicni duh mogao da bude slobodan. Ona je bila zatvor za moj duh, za mene.